Људи и воде

МАЛИ ДНЕВНИК ПЛОВИДБЕ ТАРОМ И ДРИНОМ
Да видиш ово мојим очима
Није тај спуст само пустоловина. Река нас учи стрпљењу и смирењу, нарочитој мудрости. И да се дивимо, да је волимо и поштујемо. Људе плитке и охоле понекад сурово опомене. Иначе многоструко узвраћа бригу и дарове. Одушевљава и обнавља нас. Ми смо у природи, природа у нама. Све је у свему, граница заправо не постоји. То за чим трагамо и што проналазимо је тачка равнотеже у нама самима, заборављено упориште

Пише: Сандра Гагић
Фотографије: Ленка Милетић, Радмила Ђевић

На магистралном путу Фоча-Никшић, двадесетак километара од Фоче, стотинак метара од места где реке Тара и Пива творе тиркизну Дрину, у близини Перућице, једине прашуме у Европи, Националног парка „Сутјеска”, Тјентишта, Трновачког језера, на месту где су ноћи свеже, а небо отежа од звезда, које стоје тако ниско да се чини како се једним скоком може стићи до сваке од њих, нанизано је двадесетак рафтинг кампова. У њих свраћају авантуристи, љубитељи природе и они који би бар на тренутак да побегну од брујања и врелине града, да чују тишину, осете мирис ваздуха и земље и укус воде.
Рафтинг Таром и Дрином организује се од марта до октобра. Спустови од марта до маја, када је водостај изузетно висок и температура воде 5-7 степени Целзијусових, захтевају претходну физичку припремљеност. Од јуна до октобра водостај је нижи, температура воде од 10-12 степени Целзијусових, па претходне припреме нису неопходне, а на спуст могу да иду чак и деца.
Спуст почиње на реци Тари у Црној Гори. У летњим месецима, када је водостај низак, а река спорија, траје 4-5 сати кроз Црну Гору и Српску. Поред узбуђења приликом веслања у брзацима, то је и прилика да се, пролазећи мирнијим деловима тока Таре, слуша песма са других чамаца који пролазе, препусти погледу на кањон, на високе литице са обе стране реке, да се ужива у сунцу и купању у Тари, такозваној Сузи Европе, чија је вода толико чиста да је питка на целом току. У време високог водостаја, међутим, када се на овај подухват усуђују само најискуснији и најхрабрији рафтери, углавном скипери, спуст траје тек двадесетак минута.
Гуменим чамцима за спуст управљају водичи-скипери. Пре уласка у чамац они учесницима одрже кратак курс о коришћењу опреме и начину понашања на реци. Милан Рудинац из Фоче, који крстари Таром и Дрином већ десетак година, а и суоснивач је кампа „Дивља ријека”, каже да је основна брига скипера безбедност гостију. Неопходно је да и учесници спуста имају свест о могућим опасностима, да користе заштитну опрему (кацигу, сигурносни појас, неопренско одело и чизме), као и да слушају упутства скипера. Река је непредвидива и хировита и треба је поштовати, а претерано и неосновано самопоуздање неискусних може само довести до несреће. Тако се догодило да је у јулу младић из Црне Горе, због непоштовања прописа о безбедности, страдао у брзацима Таре током спуста.

ПОСАДА СА ЧЕТИРИ КОНТИНЕНТА

Скипери из Фоче нису обични авантуристи, већ и веома храбри момци који људима прискачу у помоћ кад год је она потребна. Они о томе, међутим, не желе много да говоре. Ћутљиви и ћудљиви, као река коју толико воле, срца великог као планине које их окружују, свака изговорена реч је неколико пута промишљена и одмерена. Ничега сувише. Профит овде није мерило успеха, нити разлог због кога се они баве овим послом.
– Желео сам да људи који дођу овде виде све ово мојим очима, на начин на који ја то видим – каже Рудинац.
Не говори много, али је довољно посматрати како руком додирује реку док седи у чамцу, како скупља сваку празну конзерву, пластичну флашу или опушак, које су неки претходни посетиоци олако бацили на обалу реке, не размишљајући шта чине, како их пажљиво ставља у кесу у чамцу, с каквом љубављу посматра дрвеће и стене, с каквим поштовањем се односи према сваком, и најмањем и наизглед најбезопаснијем брзаку.
Подижући свој камп, бунгалове од дрвета и кућице по узору на старе српске, градио је међу дрвећем, трудећи се да ниједно стабло не помери. Она која никако нису могла да остану на месту где су никла, пресађивао је у близини.
И онда, наједном, сви осете како заиста посматрају свет око себе његовим очима, како је природа у њима и они у њој и како не постоји граница која их дели. Како је све једно. И Милан зна да је успео да за један дан макар једног човека научи да посматра свет око себе његовим очима.
– Људи долазе са свих страна света – каже. – Једном смо закључили да шесточлану екипу, коју смо саставили за спуст, чине људи са четири континента: са Новог Зеланда, из Бразила, Русије и Немачке.
„Дивља ријека” је скоро на самој обали Дрине, неколико десетина метара од воде. По сунчаном дану, боје Дрине се преливају од најлепших нијанси зелене, тиркизне, до плаве. Иако је брза, водостај је низак, чини се да је питома и да је се не треба бојати. Тек у сумрак, кад сунце зађе за планину и вода добије тамну боју, водостај постане виши, а хучање све јаче, осети се њена права моћ и снага. Човек схвата колико је заправо силовита и опасна та река поред које су наши стари одрастали, урањали се у њене воде и певали јој, многи у њој и окончали свој живот.
А када падне ноћ, после спуста, у кампу, кад се природа смири и гости крену на починак, Дрина својим хучањем пева успаванку.
Пред величанственим призорима кањона Таре, Дрине и планина које их окружују, човек може да размишља о томе колико је мален пред моћном природом, а може и да не размишља ни о чему, да пусти низ брзу воду све што га мучи, да цело тело напуни мирисним планинским ваздухом и да се тако опорављен врати у свакодневицу, с Дрином у коси, плућима препуним кисеоника, срцем препуним љубави и огромне жеље да се убрзо поново врати.

***

Изузетан еколошки резерват
Кањон Таре, дубине 1.337 метара, најдубљи је у Европи и други у свету, после Великог кањона реке Колорадо. Године 1977. слив Таре увршћен је у програм UNESCO-а „Човек и биосфера” као изузетан еколошки резерват. У последњих 29 километара свог тока, Тара је природна граница између Српске и Црне Горе, док последњих 18 километара ове реке, пре него што се са Пивом споји у Дрину, имају преко 20 брзака и најузбудљивији су за рафтинг.

***

Размере срца
Фочански скипери учествовали су у организацији и обезбеђењу Светског првенства у рафтингу одржаном 2009. у Бањалуци. Током великих поплава у Фочи 2010, они су својим гуменим чамцима превозили људе и покућство из угроженог подручја. Када се чамац са литванским и руским гостима у јуну ове године преврнуо у набујалој Тари, скипери су, иако су тиме угрозили сопствену безбедност, не часећи кренули чамцима да спасавају туристе.